«Razmišljala sam… imaš ti pravo. Zašto da nama kvare veče, ako oni imaju obaveza…?»
«Pa naravno, evo mi smo tu kako je dogovoreno. A koga nema, bez njih se može… Šta to tako dobro miriše ?»
«Našla sam odličnog lubina. Bit će dosta za nas… A i vino sam ohladila… ma, vidi ga… i ti si donio vino… ’ajde neka… Blitva je gotova, a riba će biti za pet minuta… hajde ti nama otvori vino i natoči» čavrljala je tako da mi je bilo jasno da uopće ne žali što nema njenog muža i sestre. Činilo mi se da je naša «urota» prećutno počinjala.
Prošao sam kroz stan i vidjeh da je stol već postavljen za dvoje. Mirisne svijeće, razni začini, lijepe starinske čaše za vino… ukrašavali su trpezu. Sjeo sam tako da sam je mogao posmatrati kako radi oko električnih gradela, spretno uzima i okreće ribu, poskakuje krećući se po kuhinji, saginje se, a gaćice i haljina se uvlače i nestaju u guzi, a onda kao nesvjesno izvlači tkaninu između guzova. Nesvjesno sam se počeo češkati po kurcu koji je polako rastao.
U zadnje vrijeme sam se sve češće bavio mišlju da sam onda, prije nekoliko godina, trebao «napasti» Marinu, a ne njenu sestru. Na jednom pijanom tulumu krenuo sam prema Marini da je podignem za ples. Sentiš je tada bio prilika da se curu «legalno» prepipa i vidi kako će reagirati, odmah znaš imaš li prolaz kod nje. No, dok sam stigao do Marine, na ples ju je pozvao neki drugi momak te ja odmah napravih korak prema njenoj sestri. Malecka Ena, prerano naraslih dojki, bila je dobra zamjena te joj već nakon prvih taktova «Blue Johny blues» spustih dlanove na guzu, a među noge joj gurnuh svoju butinu. Ena je samo uzdahnula i blago raširila noge pritisnuvši brežuljak na moju nogu. Bila je pod uticajem đus-votke i nadolazećih hormona te isto veče završismo u jednoj od soba tog velikog stana u brzom i žestokom koitusu. Bio je to početak duge solidne veze, koja se međutim vremenom trošila i izlizala te postala dobra navika puna razumjevanja i uigranog kvalitetnog sexa, što ju je i održavalo. No, kako je vrijeme prolazilo, a Meri mi je bila stalno u blizini sve češće sam žalio što nisam bio brži one večeri kad sam pokupio Enu.
«Evo, klopa je gotova, ali da mi prvo nazdravimo po jednom lozom» reče Meri i svojom čašicom kucnu o moju rakiju i iskapi je na eks. «Tako… (i pucnu usnicama) hajde nam ti očisti ovu ribetinu… Ja ću izvaditi blitvu, evo i kruha… hm, dobro miriše, a ?» cvrkutala je Meri.
«Ma ti si prava umjetnica od kužine… super je sve ovo. I zašto bismo mi išta propustili jer Vlatko i Ena nisu tu. Sve ćemo mi provesti, a kad dođu možemo ponoviti, jel’ tako ?» rekoh.
«Hm… razmišljala je trenutak. Zar baš sve? Ne znam hoće li to baš ići ?» dočeka moju upadicu sješkajući se. «I ne znam šta podrazumijevaš pod to… sve. Ma dobro… prvo ćemo ovo pojesti i popiti. To je sigurno. Živjeli!»
Meri je svaki čas nazdravljala i zalogaje zalijevala dugim gutljajima «pinota», a ja sam spremno dolijevao tako da je u pola ručka bila otvorena već druga boca. Marina se sve više opuštala i pomalo nebontonski mljackala i kruhom među prstima iz tanjira kupila sok od limuna, maslinovog ulja i začina i to slasno gutala. Jedan takav zalogaj pružila je meni. «Probaj, dobro je kad se pomiješa» i gurnu mi komadić natopljenog kruha u usta, a zatim i vrhove prstiju dozvoljavajući da ih joj poližem. Gledala me ravno u oči. «Živjeli» reče ponovo i iskapi gotovo punu čašu vina. Jelo je ubrzo nestalo s pladnjeva i mi smo zapalili po cigaretu gledajući se od vina sjajnih očiju. Znao sam da sad moram nešto učiniti ili se spremiti i otići.
«Da li ti nedostaju Vlatko i Ena? Zapravo, jesu li nam izostankom pokvarili ovu večer… da budem iskren, meni ne ?» upitah, a ona je dugo šutila i gledala me u oči.
