Volim biti ponižena i obožavam perverzije

Ono što volim volim ja, to me uzbuđuje i čini srećnom, i boli me ona stvar hoće li se naći nežna dušica koju će to da zaboli i koja će mi reći da sam bolesna. Ako i jesam, bolesna sam za sebe i ni za koga drugog. Još kao klinka volela sam u igrama da budem uhvaćena i „mučena“. Još kada bi me vezali za kakvo drvo, mojoj sreći nije bilo kraja. To mi je bilo ono što najviše volim, a tek kasnije, kada sam uveliko porasla, shvatila sam o čemu se radi. U stvari, osvestio me je prvi šamar koji sam dobila. Bio je tri godine stariji. Bila sam polu pijana, i nešto smo se posvađali. I što je najcrnje, on je bio u pravu. A što je više to dokazivao, ja sam ga više provocirala. I onda sam mu opsovala kevu, a on mi je pripalio šamarčinu, da mi je uvo zvonilo ko ona u Hramu Svetog Save. I, rođaci, mislite da sam ga ostavila zbog toga? Jok. Kako mi je pripalio šamarčinu, tako mi je pička procurela. Te večeri ničeg nije bilo, ali zato jeste već sledeće. Dok smo se tucali, zamolila sam ga da me ošamari. On nije hteo. Onda sam mu rekla da je pička i šonja i sisa, i konačno se toliko iznervirao da me je odvalio. A ja sam, dragi moji, drage moje, svršila sve u šesnes. I tako je počelo. Skapirala sam da volim da budem ponižavana. Što me je neki frajer više tretirao kao stoku, to sam mu ja bila privrženija. Najviše me uzbuđivalo da me tokom jebačine potpuno ignoriše, da obraća pažnju samo na sebe, da me tretira ko komadinu mesa. Sad će ovo glupo da zvuči, ali najveći problem je bio naći takve frajere. Najcrnje je bilo sa onima koji su glumili mačo tipove. Takvi su u krevetu bili najveće pičke. Sto puta bi me pitali „jesi li svršila“, a ja možda i bih, da su mi ga ne pitajući ništa nabili u neku od rupa i razjebali kao kravu. Uz par šamara kao bonus. Bilo je tu ponečeg, moram priznati, bilo je par talentovanih, ali su to bili momci koji bi za trenutak ostvarili neku svoju maštariju, a onda se vratili u kolotečinu. I tako sam ja mlada ostajala nejebana i nezadovoljena. Odnsono, kurca sam imala dovoljno, ali niko nije znao da me postavi na moje mesto. Do Sime. Sima je moja ljubav. Stariji je od mene dvadeset dve godine. Ima sina koji je za godinu dana mlađi od mene. Žena ga je ostavila odavno. Nije lep. Ima višak kilograma. Ima mali rečnik, a nije ni mnogo pametan. Ali Sima ima jedan veliki talenat. Sima je sadistička pandurčina. Koja zna da me postavi tamo gde treba. Da ne davim kako sam ga upoznala. To nije ni bitno. Ali bitno je to gde sam sada. A to je tamo gde želim da budem. Klečim na parketu (sa tog dela gde klečim namerno je pomeren tepih da bih ja žuljala kolena), ruku uredno vezanih Siminim lisicama iza leđa, obučena kao za kurvarluk; mrežaste čarape i halteri, čizme iznad kolena sa ogormnom štiklom, i naravno, kereća ogrlica. U dupetu mi je Simin pendrek, nabijen valjda do dvanaestopalačnog creva. Sima je temeljit čovek. Ispred mene, na fotelji direktoruši, leži izvaljen Sima, isturene bulje, nogu savijenih, ko da će sad da ga karaju. Simin čmar mi je na par santimetara od lica. Sima preko moje glave gleda televizor, upravo počinje tekma.