Brinem se da mi je sin zadovoljan

Sad ja slušam i ne mogu da verujem šta čujem. – Ne Momo, srećo, nisi me razumeo. Nisam zbog toga mislila. – Kevo, kapiram, ne moraš da crveniš i da se pravdaš. To je normalno. Snimio sam ja, kad se utegneš i doteraš, ma prava riba. Ove sa TV ti nisu ni do kolena, ali nikada nisam mislio u tom fazonu. Utripovao sam ono “ moja keva” a zaboravio da si žensko, živo biće, da ti treba pažnja, nežnost, malo intime. Oprosti, kapiram, ovde sam brate ko čir na dupetu, jebiga!! – Stani! – vrištim – Nemaš ti poima. Ja brinem zbog tebe, to mene muči a ne te tvoje budalaštine. Bre ja na drugog nisam pomislila godinama, kurac mi nije pao na pamet čitavu deceniju! Ups izlete mi nešto što nije trebalo ( i postadoh svesna činjenice da rekoh suštu istinu!). – Ti me brineš! Ceo život samo o tebi brinem… Momčilo ustaje nežno me grli, ja se zarozala, grunule suze, oslonjena na njega cmizdrim i trabunjam: – Jeste, tako je, samo o tebi brinem. Prestala sam da postojim. Zaboravila sam da sam još živa. Samo Moma pa Moma! Ko da sam jedina majka na svetu, kao da druge nemaju decu. Imaju brate i žive, a ja vegetiram. Ko će mi reći hvala? Jezik se odvezao, pričam i sve sam sigurnija da pronalazim odgovore na sva moja komplikovana pitanja. – Oprosti, kevo – šapuće mi Moma i ljubi me po kosi – Brinem šta ti fail, da nisi peder, da nisi impotentan kad ti se nediže, kad nemaš curu, kad te ni jednom nisam uhvatila da drkaš! O tome brinem, blesa. Imaš li ti uopšte kitu? Znam da si je imao dok sam te kupala, kao balavandera, al ko zna šta se desilo za ovih deset poslednjih godina? Mislim o tvojim zadovoljstvima, gde su , a zaboravila sam na sebe, na svoja zadovoljstva!! – Oprosti kevo – ponavlja Moma kao papagaj – Nisam, nisam, imam… – Šta nisam, šta imam, šta mi bulazniš…- polako se stabilizujem, suze prestaju, ljuta sam što su i počele. – Odgovaram na tvoja pitanja, kevo: nisam peder, nisam impotentan, imam kitu… – Jeli? Pa kad je imaš zašto ti služi, pizda ti materina?!- opet se nerviram – Diže li ti se, traži li ti se išta osim tog usranog kompjutera? – Diže mi se!! Zato i sedim po ceo dan! Sad ga opet ništa ne razumem. – Tu si po ceo dan, tumaraš kućom i noću, sramota me da ustanem kad mi se digne, da odem do kupatila, videćeš i sve će ti biti jasno. U sobi nesmem banućeš, a nemogu brzo, nakupio sam neki strah još od prvih pokušaja. Kad god sam ga uzeo u ruku ti si odnekud upadala u sobu,nešto zapitkivala, tražila, njušila. Koliko me je samo to mučilo: počnem, on se digo, žulja, otiče i ti upadaš. Krijem ga, stiskam izmedju butina, pokušavam da ostanem normalan. Usavršio sam to, mislim, smrtno ledena faca a kurac ko strela!! I bivalo je sve gore i gore. Dignut stoji satima, drkam na mahove, pa odustajem. Podvučem kukove pod radni sto, učim, surfujem netom, odvraćam misli na nešto drugo ne bi li svršio ili ne bi li mi kurac splasnuo. A on ukrućen ko bandera prkosi. GODINAMA NISAM SVRŠIO!! – Nisam ni ja, pa šta! – nerviram se – Tebi se bar dizao, meni na pamet nije padao. A krivimo jedno drugo za to!!