Moja Snajka Sofija – drugi dan

Ovo je 2 dio od 3 u seriji Moja Snajka Sofija

Već sutradan, oko 9 ujuru stigla mi je poruka od snajke.


„Dobro jutro snajkino. Radiš?“ Ja se oduševio. Ona je prva pisala. Nisam očekivao.
„Dobro jutro snajka. Radim. Ti, šta radiš?“
„Ja pijem kafu, gledam tv. Čekam da stigne neka pogrešna poruka, ali nema je.“ I smajli na kraju.
„E baš si me obradovala porukom. Ja nisam hteo da ti pišem, da te ne smara od ranog jutra.“ Bio sam fin.
„Ja ustajem rano uvek. Ispratim decu u školu.“
„Lepo. Ne moram više da grešim sa porukama. Mogu odmah tebi da šaljem, jel tako?“
„Možeš, možeš. Što da ne. Poruke su fine.“
„I ti si mi cela fina snajka.“ Krenuo sam.
„Hvala ti. Jesi li u gužvi, da ti ne smetam?“ Uvidjajo će ona.
„Ti ne možeš da smetaš. Ti samo možeš da prijaš snajka.“ Već sam se primao.
„Drago mi je. Nego ti reče da možeš da izadješ sa posla uvek. Jesam li dobro razumela?“ upita me
„Naravno. Treba negde da te odvezem ili nešto da ti pomognem?“ Pravio sam se naivan.
„Vidi njega što je naivan. Rekao si da je stan tvojih matorih prazan. Pa sam mislila, ako imaš vremena da me pokupiš da odemo malo tamo. Možeš?“ već sam gasio komp i pakovao se da krenem.
„Još pitaš. Nije da mogu, nego krećem odmah.“
„Ja ću da krenem niz ulicu, pa me ti pokupi, da ne bude baš ispred zgrade. Može tako?“
„Može. Krećem odmah da znaš.“ Za par minuta sam bio na vrhu njihove ulice. Čekao sam da ona izadje iz zgrade i krene niz ulicu. Eto nje. Lepršava letnja haljina na njoj, žuta sa nekim cvetovima. Pogleda levo desno i krenu nadole. Ja sačekah da malo odmakne i polako za njom. Kada se dovoljno odaljila od zgrade, pridjoh i stadoh kolima pored nje. Ona otvori vrata i ulete u auto.

Veza pojas i pogleda me nasmejano.
„Ti baš brzo stiže.“ Ja gledam, kako pojas napravi razdeljak preko njenih velikih sisa.
„Neću da me ti čekaš. Takva Lepotica ne sme da čeka.“ Kenjao sam odmah.
„Ooo, pa hvala ti. Nemaš gužvu, možeš da budeš malo slobodan?“
„Nemam, sve po planu, pa mogu da nestanem na neko vreme.“
„E baš lepo ako ne žuriš.“ Smesti se lepo snajka na sedište.

Ja spustih ruku na njenu butinu i pomazih je celom dužinom. Kakva butka. Tvrda i glatka. Nije se ni bunila niti mi je branila. Samo se slatko nasmejala.
Brzo smo bili ispred zgrad mojih roditelja. Izašli smo zajedno i ušli u stan.
Zaključao sam vrata za nama i krenuo u dnevnu sobu.
„Hoćeš kafu Sofija?“
„Ne moraš da kuvaš, popila sam malopre.“ Znači odmah da predjem na glavno jelo.
Ja popih čašu vode u kuhinji i vratih se u dnevnu. Ona je stajala na sred sobe, čekala je da ja kažem šta dalje. Prišao sam joj i uhvatio je oko struka. Ona me je odmah obuhvatila oko vrata i nabacila kez.
„Danas nećemo da pijemo kafu, danas ne moram da pravim dugačak uvod?“ Pitao sam je
„Ne moraš, dosta si mi pričao juče. Danas sve znam. I danas mi je mnogo lakše da znaš.“ Dobro je, neće da morališe više i da mi brani.


Klatio sam se sa noge na nogu i trljao kurac preko pantalona u nju.
„Šta me bre boli uvo sa njih.“ Mislima je na moju ženu i mog brata.
„On majmun dodje kući i briga ga za mene. Ja tu glumim neku finu i čekam ga i trpim. A vidi, imam pored sebe čoveka koji me hoće.“ Reče snajka.
„Nije samo da hoće. Nego te i želi.“ Dodao sam.
„I želiš me i fin si. Lepo mi bre šta da se lažemo. Treba mi i kraj priče.“

Nastavci<< Moja snajka SofijaMoja Snajka Sofija – Vidjanje Na Brzaka >>
Please wait...
Možda Vam se sviđaju i ove
Komentiraj