Bup.
Udarac. U mene je udarila neka devojka na rolerima. Udarac nije bio jak, ali ona pade na zemlju. Pretrnuo sam. Stvarno je nisam video. Da li umoran od puta, ili ushićen svime što se dešava oko mene, opala mi je pažnja. Doduše ja sam stao sa motorom, ali sam se time isprečio njoj na putu i ona je ne mogavši da stane udarila u mene. Naslonih motor na nogaricu, i pritrčah da vidim kako je.
Kleknuo sam pored nje. Ona je sedela na zemlji, više zbunjena i šokirana nego povredjena. Imala je samo jednu malu ogrebotinu na dlanu.
– Kako ste? – upitah ja smireno da ne bi paničila.
– Dobro… – reče ona zbunjeno.
– Gde vas boli?
– Samo ovde – pokaza dlan – i naravno ponos…
Pomogao sam joj da se podigne. Oko nas se je već skupila dobra gomila ljudi.
– Da li želite da zovem hitnu pomoć?
– Ne. Ne treba. Dobro mi je.
Kada su videli da nema ništa spektakularno, raja je počela da se razilazi i nas dvoje ostadosmo sami pored motora.
– Da li hoćete da vas prebacim negde?
– Ne. Nema potrebe. Stvarno sam dobro. Nego šta se desilo? Ja vas uopšte nisam videla.
– Verujte ni ja vas. Kada sam vas uočio ja sam zakočio i vi ste udarili u mene.
– Oh… kako sam smotana…
– Niste. Delom je i moja krivica.
– Baš glupav sudar – reče ona i nasmeši se. Tek sam sada primetio kako je ova crnka, duge kose prelepa devojka.
– Imam jedan predlog – rekoh ja.
– Koji?
– Da nam se dan ne završi ovako glupavo, zovem vas na piće. Evo ovde u ovom restoranu – i pokazah joj rukom ka plaži na restoran, zbog koga se je i sve ovo desilo.
– Može.
Seli smo u restoran i naručili piće. Fej, kako mi je rekla da se zove je bila jedna prelepa devojka. Nosila je tesne helanke koje su ocrtavale njenu prelepu figuru i noge. Gore je imala majicu pripijenu uz telo, koja je govorila da ima odlične sise, jer se brus nije nigde ocrtavao.
Brzo smo se opustili i zbližili kroz razgovor. Fej je bila glumica i do sada je glumila samo u nekim trećerazrednim predstavama i serijama. Čekala je svoju šansu za nešto bolje i redovno odlazila na audicije. Svakoga dana je vozila rolere, kako bi održala svoje telo u top formi.
– Svakog dana vozim po desetak milja i nikada mi se ništa nije desilo do danas.
– Pa pogledaj to i sa dobre strane.
– Koje?
– Pa da se to nije desilo, ne bi se upoznali…
– Mogao si mi lepo prići u nekom baru, a ne da me zgaziš motorm. I nije ti neki upad…
Nasmejasmo se. Volim tako neposredne devojke. Zaneseni tako u piću i razgovoru, nismo ni primetili da se već polako smrklo.
– Vreme je da polako krenem – reče ona i razočara me.
– Hoćeš li moći po ovom mraku? – upitah ja tobož zabrinuto, ali mi je namera bila da je ja povezem i možda smuvam.
– Nije problem tu do bulevara, a onda ću uloviti neki taxi.
– Mogu te ja odbaciti, ako želiš?
– Ne znam. Uverila sam se danas kako voziš – reče ona i prasnu u smeh.
Nisam mogao ni ja da se ne nasmejem.
– Dobro. – tobože ljutito rekoh – Ponuda je tu…
– Naravno da želim…
Ustali smo i seli na motor. Imala je malo problema da namesti svoje noge jer su joj roleri smetali. Konačno krenusmo.
Pripila je svoje telo uz mene i obgrlila me oko struka. Vozio sam tako lagano kroz grad. Nakon nekih pola sata vožnje smo stigli ispred njene kuće. U stvari bio je to jedan isti kompleks soba kao i onaj u kome sam ja bio smešten.
0