Činilo joj se da je u pitanju neka vrsta testa. Bilo je ovo muško društvo, društvo ljudi koji su već dugo radili zajedno i sada je ona, kao jedina žena i najmlađa među njima trebalo da pokaže da može da pije i psuje kao i bilo ko od njih. Nije joj se psovalo, nije joj se ni sedelo sa njima jer se videlo da Andrej samo čeka pogodan trenutak trenutak da se pozdravi sa svima i ode svojoj kući i porodici. Zato je pila. Pridružila se svakoj njihovoj zdravici, kucajući se sa svakim od njih i ne odbijajući ni jednu ponudu da joj dopune čašu.
Kada je Andrej zaista i ustao i pozdravio se sa njima, posebno se obraćajući njoj i govoreći joj da mu je baš drago da su imali priliku da se bolje upoznaju, u njoj kao da više nije bilo energije da reaguje na bilo šta. U sebi je mislila kako ju je na brzinu smotao i iskoristio, kako bi svakog trenutka mogla da mu prospe vino po licu, po košulji, po preponama i da mu poruči da pozdravi svoju ženicu, da ga osramoti pred svima ali nije. Nije se plašila za posao, samo se osećala glupo i iskorišćeno. I još uvek napaljeno. Bila je ljuta na sebe što je bila svesna kako je svaki od muškaraca odmerava dok je stajala ispred Andreja koji ju je držao za ruku dok su se opraštali, bila je ljuta što su pogledi koji su klizali po njenoj suknji, čarapama i bluzi u njoj izazivali male drhtaje uzbuđenja.
Ali ko ga jebe, rekla je sebi, neka me gledaju, neka vidi šta gubi, neka vidi šta je propustio time što se zadovoljio jednim pušenjem u kolima, pušenjem na brzinu, kao da je srednjoškolac. Ako nije imao hrabrosti da učini ništa drugo do da istrese svoju spermu u njena usta onda je nije ni zaslužio.
***
Andrej je otišao a vreme se posle toga izdužilo kao senka u kasno popodne. Više nije bila svesna koliko su dugo sedeli u separeu na spratu restorana u Košutnjaku. Delovalo joj je kao da vreme stoji jer restoran je sve vreme ostajao neobično prazan, njihov sto jedini za kojim je bilo gostiju, sa kelnerima koji kao da su služili samo da donesu nove flaše vina.
Kada joj je direktor rekao “Dobro, Jeco, jeli smo, pili smo, zezali smo se, hajde sad malo da se bavimo poslom” prsla je u smeh. Njegova izjava delovala je tako apsurdno posle svega što se dešavalo da nije mogla da zaustavi kikotanje.
I oni su se smejali i ponovo kucali vinskim čašama, a kada je direktor spustio ruku na njenu butinu prvo što je osetila bila je rezignacija. Da, pomislila je, ovo je posao na koji misli, dakle nisam poludela.
Pogledala ga je, iznenađeno, uvređeno, ali on nije sklanjao ruku.
“To je dakle posao na koji mislite? Zato sam morala da dođem čak u Beograd?”
Direktor ju je posmatrao nadmeno, pijano, ponovo je otpio iz svoje čaše, ne pomerajući ruku sa njene butine. “Znaš ti dobro, mala zašto si ovde. Nemoj sad samo da mi izigravaš neku finoću…”
Ponovo je osetila da joj lice gori. Ovoga puta stid je bio dopunjen besom. Bila je besna na njega, na Andreja, na sebe što je joj među nogama još kuvalo, što joj je još trebalo…
“Kako vas nije sramota”, procedila je kroz zube. Druga dvojica su se glasno smejali nekoj priči koja se nje nije ticala, ali direktor ju je i dalje drsko posmatrao, stežući joj butinu sve jače.
0