Nastavnica engleskog, moja omiljena od prvog srednje. Nisam bio jedini, svima nam je bila omiljena, a kako i ne bi. Plavuša sa prirodnim velikim sisama. Da ne kažem ogromnim. Ali uvek zakopčana do grla. Ili neku rolku nosi. Mada šta god da je nosila, nije mogla da sakrije te ogromne lopte koje je imala. Od prvog srednje redovno drkam dok zamišljam njene sise.
A slatko je i pričala. Cela je bila fina. Saznao sam da se razvela na kraju naše 3 godine srednje. I od tada sam krenuo redovno da joj šaljem poruke. Uvek sam se nešto raspitivao dodatno. Slao poruke kao da sam pogrešio i tako je mamio da i ona meni piše ponekad. Lep odnos smo napravili kuckanjem. Nekada bi do kasno pisala samnom onako neke obične teme. Uglavnom o muzici, pošto smo voleli iste bendove.
U školi se ponašala kao da sam običan učenik. Nijednim pogledom niti ophodjenjem nije moglo da se provali da imamo bilo kakav kontakt.
Mene je svaka njena poruka uzbudjivala i oduševljavala.
Bližila se maturska ekskurzija i ja sam se radovao kao kuče u liftu. Sve češće sam pisao mojoj profesorki da me uvekima na pameti. Ponekad bih i preterao sa pisanjem, pa sam dobija packe oda nje da malo preterujem. Nije se ljutila, samo da mi stavi do znanja da je ona ipak moj profesor.
Od kako smo ušli u bus i krenuli na put, ja sam joj pisao. Sedela je na prvom mestu u busu. Svi su počeli sa pevanjem i sa cirkanjem, krišom naravno. A ja samo gledam gde je ona i kuckam. Nije bila hladna nam moje pisanje. Nije me prekidala nijednom. Samo bi mi povremeno rekla. Na ekskurziji si, uživaj, pusti kuckanje.
A ja sam smogao snage i napisao joj (pod uticajem malo alkohola) kratko
„Pa ja i uživam.“ Gledam ka njenom sedištu, a ona pročita poruku i samo vidim njenu glavu kako se pojavi i pogleda gore ka mom sedištu. Imala je lep kez na licu. Ja isto razvukoh kez da vidi. Sav sam trepereo od uživanja. Ladno se dopisujem sa profesorkom i ona mi ne brani.
Malo sam se ohrabrio da nastavim.
„Naravno profesorka, samo ako Vama ne smeta što Vam pišem.“ Kulturno dete.
„Ne smeta mi, zašto bi mi smetalo. Samo molim te, pazi da te neko ne vidi. Glupo bi bilo da vide da meni pišeš poruke.“ Čitam i sav cupkam na sedištu.
„Ne može niko da vidi. I ako vidi, nije Vaše ime. Profilnu sliku nemate (nažalost), pa može da gleda ko hoće. Ali i brisaću poruke ako mislite da treba.“ Malo da je opustim.
„Nažalost? Pa šta ima da mi stoji slika.“ Odmah odgovori ona.
„Pa nažalost profesorka. Vi ste lepa žena i šteta što nemate sliku. Da bacim oko ponekad.“ I stavih smajli na kraju.
„A da ti malo ne preteruješ sada?“ I ona stavi smajli na kraju.
„Taman posla profesorka. Još sam ublažio koliko mogu.“ Nastavio sam ja.
„Jasno je meni i godine i sve. Ali nemoj da mi se opuštaš mnogo, jesi li čuo.“ I onda par smajlića sa velikim osmehom.
„Vi ste mene naučili da budem kulturan u komunikaciji. Naročito na engleskom.“ I namignuh i opet novu poruku poslah.
„Pa sam ja zato ublažio. Inače…. svašta bih pisao.“ I pošaljem. Oko mene buka, pevanje, a ja u svom svetu.
„Svašta bi pisao. Daću ja tebi, svašta bi pisao. Nemoj ukor da dobiješ na ekskurziji.“
„Može ukor, ne ljutim se. Na Vas ne mogu nikako. Evo slušam kaznu? Samo nemoj da mi branite da Vam pišem.“
Stiže poruka. „Cccccc!“ I smajli.
