Gordani je leto počelo po starom, u stalnim problemima s muževim pijančenjem i kockom, koji su se završili saobraćajkom u kojoj je jedva izvukao živu glavu i zaradio nekoliko nedelja bolnice. Povrh sve muke još je morala i sama provoditi duge noći u pustoj kući. I to sve češće plačući…Danju je pak, posle posla odlazila do bolnice.
Marko je došao na nagradno odsustvo, konačno, jedne srede početkom jula, veseo, uživajući u slobodi van kasarne i mirisu leta. Marko je dugo čekao to odsustvo, možda i suviše dugo, budući da su ga se svi u familiji bili veoma uželeli. Miris bakine pite koji ga je dočekao u kući ponovo ga je za tren vratio u detinjstvo i lepe bezbrižne dane… Ipak svi u kući su bili pomalo zabrinuti i potrešeni tom nesrećom koja se dogodila njegovom ujaku.
Gordanu je u prvi mah prestrašila kasna zvonjava telefona, a onda se beskrajno obradovala kada je začula Markov glas s druge strane. Pitao je kako je ujak, jel se oporavlja i kako je njoj samoj u kući a ona je, glumeći, uzvraćala kao je sve dobro i kako će joj muž ipak brzo kući. Jedino je bila iskrena kako jedva čeka da sutra vidi svog vojnika. Dogovorili su se da zajedno idu u posetu u bolnicu kad ona završi posao u vrtiću…
Jedini vrtić u mestu nalazio se nedaleko od centra, odmah do parka u kojem su generacije odrastale i koji je uvek vrveo od klinaca i njihove graje. To jutro, pre polaska na posao, Gordana se neobično dugo spremala. Sutradan joj je bio četrdeset i drugi rođendan i želela je da tog petka izgleda lepo svojoj dečici u vrtiću i svom mužu i možda ponajviše, htela je da je Marko vidi lepu i doteranu. Šarena letnja haljina sa dubokim dekolteom savršeno je pristajala njenim jedrim oblinama i crvenim dugim uvojcima kose. Celo jutro dečica su bila neobično glasna; pitali su je milion stvari na koje je ona strpljivo odgovarala. Tik u jednom momentu, vrata su se otvorila i graja je utihnula kad se pred njima stvorio visok, nasmejan mladić. Ujnino lice se najednom ozarilo…
– Jao, Marko, mili moj… ? – rekla je ushićeno i gotovo mu se bacila u zagrljaj, poljubivši ga i dajući mu priliku da oseti miris njenog parfema i toplotu njenog tela u tom ionako vrelom danu.
– Ne mogu da verujem, srećo moja, pa gde je moja vojničina? – uvela ga je u prostoriju i predstavila dečici. Našla mu je mesto sa strane i sela do njega pustivši decu da rasturaju igračke. Marku je, još pomalo opijenom njenim mirisom, samo prostrujalo kroz glavu kako se nimalo nije promenila, još uvek onako raskošna i poželjna kakvu je sanjao.
– Evo me, ujna. Odsustvo. Kako si ti , šta ima? Ujak? – pitao je
– Eh, kako, moj Markić. Ujak se napio i vidiš sad šta napravi. Jako sam zabrinuta za njega – govorila mu je, srećna što je pored nje i što zna da će je on jedini saslušati i razvedriti… Pored njega se uvek osećala nekako sigurno, kao da je bilo dovoljno samo da vidi njegova široka snažna ramena i da bude zaštićena.
Ćaskali su neko vreme uz kafu, pričajući o svemu i svačemu. Ona je osetila par puta kako njegov pogled krišom nestašno luta od crvenih uvojaka kose do njenih oblina, odmeravajući je, onako u prolazu. Kao da je osetila užarene iskrice koje je ostavljao na svome putu. A potom bi se postidela, prekorevajući sebe zašto je obukla baš tu izazovnu haljinu. A nakon svakog takvog škakljivog momenta, oboje su skretali temu i pažnju na nešto drugo.
Roditelji su polako odveli svu decu kućama i njih dvoje pođoše do obližnjeg grada u bolnicu. Ujak se veoma obradovao kad je video svog sestrića. Marko se takođe radovao tom susretu, ali nije mogao da poveruje kad je video u isto vreme i koliko je isti taj ujak grub sa ujnom. Uporno je odbijao da proba kolač koji mu je ona ispekla, govoreći joj da nije ni morala dolaziti, da ne želi da je gleda. Marko je pokušavao da ga smiri dok je Gordana sve to trpela, na ivici da zaplače. Ranije je takvo ponašanje pripisivala piću i nervozi, ali sada je shvatala da je on bio ljubomoran na njene godine i besan što nije sposoban da je zadovolji. Bilo joj je žao što je Marko morao sve to da sluša, a opet i drago što nije sama sa mužem kojeg je nekada volela a sad samo trpela. Posedeli su par sati kod njega. Marko je bio mnogo drugačiji od svog ujaka i osetila se toliko slobodnom pored njega da je u povratku gotovo zaplakala pričajući mu o svom životu.
Superr