Ustala je i krenula ka meni. Ustao sam i ja. Nasmesila se i jako me zagrlila.
“Da si ti meni ziv i zdrav. Bilo sta bilo, od sada moramo drugacije.”
Cmoknuli smo se jednom onako ovlaz. Samo usnama. Tada se zacuo interfon.
Od tog dana, zivot se oboma promenio. Nabolje. Skoro godinu dana je proslo od ovog dogadjaja i naravno niko nista ne provaljuje.
Caletu je ok posto je keva manje kuci.
Kaze “vodi je sa sobom svuda kad te molim. Samo smetace ti na sluzbenim putevima. Neces moci nista da karas zbog nje. Uvek ces imati kontrolu.”
E moj cale nisi ni svestan sta imas u kuci. Ali u pravu je zbog nje ne karam nista na sluzbenom putu, vec sa njom vodim ljubav. Uvek smo u jednokrevetnoj sobi.
Cesce je u mom stanu. Uvek ponesto imamo ili da radimo ili da sinu sredi stan, klopu ili tako to. To tek nikome nije sumnjivo. I prekovremeni rad je ucestao. Za sada se ne buni sto tako cesto imamo odnose. Skoro svaki dan. Ako nista onda barem odvojimo vremena da se pola sata – sat ljubimo i cmacemo kada svi odu, da se na brzaka povatamo pre polaska kuci. Vidi se da smo mama i sin. Volimo iste stvari. Ona je moja zena, samo moja. Volim je, znam i ona mene. Ali ne samo kao sina, vec kao ljubavnika.
