Brinem se da mi je sin zadovoljan

Da nije impotentan?! Lako moguće: nema devojku,nije peder, ne zadržava se dugo u kupatilu, noću kad nije za kompjuterom spava mirno, kao beba (kontrolišem, ulazim u sobu), nema onih sumnjivih fleka po čaršavima i posteljini ( znate ono, svojeručno ili u snu…) Mora da je to, nemoguće da onolika momčina ne oseti želju, da se malo ne zaigra bar sam sa sobom… Mislim ako je to to, koliko ja znam, onda se da lečiti, jelte, to mu više dolazi iz glave. Pratim ga kad ode da se tušira, virim kroz ključaonicu i koliko mogu da vidim od onog tupavog mlečnog stakla tuš kabibe – samo se tušira!! Raspitujem se kod prijateljica koje imaju sinove – ni jedan nije kao Momčilo: landraju, jure za loptom, jedan se opija, drugi je češće u miliciji, na nekim informativnim razgovorima nego kod kuće. Srećom te nije takav, ali me ubija briga – svi imaju devojku, neki i više odjednom!! Sve više dolazim do zaključka: Momčilo ima problem i on je usko vezan za ljubavni život!! Mučim se, pripremam teren da započnemo ozbiljan razgovor na tu temu ali nikako da nađem adekvatan povod, smislim dobar početak, spremim stav i ponašanje za svaki mogući Momčilov odgovor. Sutra ću da ga postrojim, ima da mi stoji kao kip i odgovara, kombinujem dok se vraćam iz kupatila istuširana i osvežena po povratku sa pijace. Momčilo je u svojoj sobi, čujem muziku i onda me preseca njegov urlik: – Hoću pičkeee!! Sekund kasnije sam u njegovoj sobi, on mrtav hladan bleji u kompjuter i smeje se. – Šta se dešava, Momo? Kakvi su to urlici, zaboga?! – Ništa kevo, gledam onaj stari film , “Amarkord” i uvek se smejem na ovu scenu, znaš kad luckasti stric pobegne na drvo i urla, traži žensku. Nisam čuo kad si se vratila, izvini! – Ma šta izvini! – u meni puče – Sediš tu i urlaš, a meni glava puca od briga. – Kojih bre briga, kevo. Šta nama fail? – Kad bih samo znala! Meni ništa, ali sa tobom nije sve ok!! – Kako, bre, kevo nije? Sve je bogovski. Šta to pričaš, pobogu!? – Bogovski, bogovski…- rugam mu se oponašajući njegov izgovor – Sediš u kući ceo božiji dan i blejiš u kompjuter, ni druga, ni prijatelja, ni devojke. Jesi li ti normalan, drogiraš li se, jesi li zdrav, mislim fizički? Momčilo gleda zabezeknuto, zinuo, ogroman u onoj svojoj fotelji, ja raspojasana u široko otvorenom bade mantilu sikćem kao dvoglava aždaja. – Crkoh brinući koji ti je andrak. Tvoji vršnjaci jure život, jedne juri milicija, drugi ganjaju devojke i provod, treći… Moj Momčilo Umočilo u kući ko u manastiru. Da nećeš da se zamonašiš? Sikćem i dalje, on bleji i gleda u mene tupo. Malo se smirujem i dolazim sebi, pratim njegov prazan pogled i shvatam da mi je bade mantil potpuno otvoren, da stojim gola pred sinom i galamim, mlatim rukama i sisama. Trgoh se i prikupih krajeve mantila. – Izvini kevo – čujem ga – mislim , moja greška. Nisam o tome nikad razmišljao. Kapiram, ti si još uvek mlada, nemaš još ni četiri banke, priroda je priroda, kapiram. Mislim i nemam ništa protiv, samo nisam o tome razmišljao, na taj način. Kapiram, da i ti imaš neke svoje potrebe, OK, fala bogu, zbog mene samuješ, a ja uporno kod kuće. Izvini, hiljadu puta izvini. Mislim, mogla si da mi kažeš ako neko treba da dođe, mislim prijatelj, kapiram ja to! Izašao bih. Ne stvarno, glupo je da kod ovolike kuće ozbiljna žena ide, ono, u motel i tako…