Route 66 – Dobar u krevetu

Kada bi mi neko rekao: ”Dule, zamisli raj”, mislim da ovo ne bi bilo daleko od toga. Grad na obali okeana. Široke ulice i bulevari. Široka šetališta. Sunce i blaga klima. Pelepi, nasmejani ljudi. Luksuzne vile sakrivene u palmama i zelenilu. Luksuzna kola. Sve je bilo vrh. Vozao sam se tako bulevarom pored okeana i tražio mesto gde ću baciti sidro. Ugledao sam na plaži neku drvenu kućicu i nekoliko motora parkirano ispred. Skrenuo sam i uputio se tamo. Bio je to kiosk za hot-dog ispred koga su se okupili neki bajkeri. Parkirao sam, naručio sebi sendvič i pivo i pozdravio prisutne.

Route 66 – Pjevačica Tina voli kurac više od mikrofona

– Momci – obratio sam im se – Prvi put sam u gradu. Gde mogu da nadjem smeštaj? Bajkeri mi predusretljivo objasniše za smeštaj, posedaše na motore i zapališe. Pojeo sam sendvič i popio pivo i krenuo. Brzo sam našao mesto koje su mi rekli da potražim. Tabla na kojoj je pisalo ”Rooms” mi je jasno ukazivala da sam na pravoj adresi. Ušao sam unutra. Prelepo. Bilo je to jedno veliko četvrtasto dvorište sa malim bazenom na sredini. Okolo u krug na dva nivoa su bile sobe. U bazenu su se neka dečica igrala i kupala. Pored bazena je bilo nekoliko ležaljki na kojima su se sunčali ljudi.

Odjednom ispred mene iskoči mali, debeli, stariji čovek. Bio je japanac. Pogleda me kroz svoje kose oči i upita: – Izvolite. Odmah sam shvatio da je on neka vrsta domara ovde i verovatno se bio uplašio mojom pojavom. Znate, u Americi, kada se pojavi bajker sav u koži, prljav, duge kose ili brade, veoma često ljudi pomisle na nevolju. Tako se je i mali japanac postavio prema meni. Ja se nasmeših, da razbijem napetu atmosferu i rekoh: – Treba mi smeštaj. Rekli su mi da ga ovde mogu naći. – A ko vam je rekao? – upita sad on malo popuštajući. – Ona tabla ispred – rekoh ja već nervozan i umoran od puta – hoćeš li ti matori novce ili ne? Ako nećeš, ja palim, ima u ovom gradu i nekog ko hoće da zaradi. – Dobro… dobro… Koliko planirate da ostanete – omekša matora budala kada sam mu pomenuo dolare. – Ne znam. Za sada planiram nekoliko dana, a možda i duže. – Dodjite ovamo. Ušli smo u neku kancelariju i brzo završili formalnosti. Mogao sam da se smestim u sobi na spratu. Jedva sam dočekao da osetim tuš na sebi. Odmorio sam to popodne. Na preporuku japanca domara, otišao sam u jedan restoran i stvarno dobro jeo. Rešio sam da se malo provozam plažom. Plaža je bila ogromna i dugačka. Za naše pojmove megalomanska. Prostirala se kilometrima. Na plaži je bilo svega i svačega. Ljudi su se kupali, sunčali, igrali odbojku na pesku, fubal ili neki drugi sport. Na jednom mestu je bila teretana na otvorenom gde su nabildovani momci pokazivali svoje osunčane mišiće. Pored plaže je prolazilo nekoliko staza. Tu su bile posebno staze za pešake, roleraše, bicikliste, motoraše, pa čak i za kola. Peskom pored samog okeana, bi povremeno prošao džip sa jasnim oznakama da su u pitanju spasioci. Vozili su lagano i kurčili se pred ushićenim ženskim pogledima. Vozeći se tako, ugledao sam jedan bar na samoj plaži. Usporio sam sa namerom da skrenem i tamo bacim sidro i malo ošmekam. Skrenuo sam motorom i odjednom u perifernom polju mog vida zapazih nešto. Naglo sam zakočio i stao.