– Ćao komšija – rekla je svojim tihim i umiljatim glasom a koji je pristajao uz njeno naivno lice i sitno tijelo.
– Ćao komšinice – rekao sam dok sam je posmatrao.
Po njezinom izgledu netko bi rekao da nije imala više od 18 godinica ali je bila dosta starija. Između nas je bilo svega šest godina razlike a ja sam tada bio u kasnim dvadesetim godinama. Malo niža i sitnija sa predivnim plavim okicama, lijepih kukova i kruškastih sisa, uz ukras duge crne kose koja je padala preko ramena. Kako je bila simpatična. Ovako sada gledajući je ispred sebe shvatio sam i zašto su momci letjeli za njom. Ispod pamučne uske majice nazirali su se crni grudnjaci a kroz koje su se vidno nazirale krupne bradavice. Hlačice koje je nosila bile su niskog pasa pripijene uz tijelo a poviš pasa su virile tanke crvene trakice, najvjerojatnije od tangica.
– Izvoli komšinice, kako ti mogu pomoći – jedva sam nekako preturio preko jezika.
– Ma treba mi mala pomoć – rekla je više stidno – Nabavila sam sebi neki kompjuter pa nisam baš sigurna u sebe – zastala je trenutak i onda nastavila – a brat mi je rekao da vidim sa tobom jer si ti upućen u to bolje.
Gledao sam je i razmišljao, ja imam komp kod kuće ali da sam takav stručnjak, baš nisam. Ali ipak njezin brat je meni vjerovao pa zašto joj ne bi pregledao i objasnio bar onu osnovu koju sam poznavao.
– Ma može moja komšinice – rekao sam – kada trebam doći.
– Pa ako možeš sada bila bih ti zahvalna
Ma za takvo djevojče sam spreman rigati vatru ako treba a druga stvar je i njezin brat. Dužan sam joj pomoći šta god da je trebalo. Zaključao sam vrata I krenuo za njom dodajući;
– Samo da znaš neću moći dugo ostati. Ubrzo se Maja vraća sa posla.
– A znam komšija – rekla je dok me gledala preko ramena i nastavila – I ja radim gdje radi i tvoja Maja.
– Molim – bio sam iznenađen – Nisam znao vjeruj mi – Nastavio sam da pričam – Skoro je bila zabava u firmi a nisam te vidjeo tamo.
– A znam to. Ja nisam bila tu nije mi se dalo nešto da sjedim sa njima – zatim je stala i okrenula se prema meni – ali da sam znala da ćeš biti i ti tu, sigurno bih i ja bila.
U mojoj glavi je nešto kvrcnulo. Blic je sjevnuo i pomislio sam kao joj se ja sviđam. A zatim su se počele rojiti misli šta bih mogao uraditi, kako bih to uradio i svašta nešto.
– Hvala na komplimentu – rekao sam kao pravi džentlmen – sigurno bi nam bilo lijepo i sigurno bi se dobro proveli.
– A da to svakako – rekla je dok je ulazila u svoju kuću a ja je pratio kao ker.
– Tvoja Maja te hvali na svakom koraku znaš to – dodala je.
– E to nisam znao
– Da, da komšija. Svima u firmi govori kako si brižan i dobar i pažljiv.
Ma svakako sam to znao ali sam se pravio kao iznenađen na te riječi i nastavio koračati za njom. Već sam u mislima navlačio to slatko malo dupence na svoju karu, svršavao po njoj, ponovo je tucao i svršavao. Mislim da nisam bio niti svjestan da sam se toliko uzbudio od tih misli.
Popeli smo se uz stepenice na sprat. Skoro su kuću renovirali i sprat je bio očito namjenjen njoj jer su svugdje po stanu bile razbacane krpice, stvarčice, neke igračkice i koješta što je odavalo da žensko boravi tu. Zastala je ispred vrata jedne sobe i okrenula se prema meni;